za štampanoNovosti Dopisno 2.decembar 2024.
Zrenjanin/B.Grujić

Miloš Vidović, legendarni fudbaler beogradskog Partizana i Proletera iz Zrenjanina, u svojoj porodičnoj kući u zrenjaninskom naselju Bagljaš, prelistava album uspomena i ne krije žal što je neko dopustio da sa scene nestane klub sa svetlom tradicijom

ZVALI SU GA DŽAJA IZ BANATA

Bio je levo krilo, ali i golgeter, kreator igre i štoper - korektor, a zbog gracioznosti, lucidnih rešenja sa loptom i šmekerskih golova, prozvali su ga banatski Džaja, neki su ga čak i zbog sličnosti u finoći pokreta poredili sa čuvenim Draganom Džajićem.
Miloš Vidović, rođen u Beogradu 1947. godine, odrastanjem na asfaltu obližnje Borče, preko matičnog BSK-a i juniorskih dana u Palilulcu, odškrinuo je vrata crno-belog giganta iz Humske, sad već jako davne 1965.godine.
- Skoro će šezdeset godina, a ja se sećam svakog momenta, dana, treninga, bila je velika čast samo ući u svlačionicu i imati svoje mesto pored takvih asova, kakvi su bili Vasović, Šoškić, Jusufi, Rašović, Galić, Kovačević - započinje biranim rečima svoju fudbalsku sagu popularni Ćale, koji je imao privilegiju da naredne 1966. godine bude učesnik čuvenog finala tadašnjeg Kupa evropskih šampiona sa kraljevskim klubom iz Madrida.
Utakmica se igrala na stadionu Hejsel u Briselu 11. maja 1966. pred oko 55 hiljada gledalaca, završena je pobedom Reala 2:1, Partizan je poveo u 55. minutu golom Velibora Vasovića, da bi Real najpre izjednačio u 70. minutu preko Amansija Amara, a zatim u 76. minutu došao do pobede, golom Fernanda Serene i osvojio šestu titulu, dok je beograskim crno-belima to bilo prvo i jedino finale.
- Utakmicu je sudio Nemac Rudolf Krajtlajn, koji je kasnije sa engleskim sudijom Kenom Astonom uveo koncept žutog i crvenog kartona u fudbalu, a ono što je još bilo zanimljivo, tada nije bilo izmena, osim rezervnog golmana, svi mi igrači iz protokola, sa tribina smo posmatrali utakmicu - priseća se Miloš, iskreno priznajući da mu se i sad koža ježi, kada se priseti uzbuđenja i adrenalinskog naboja te utakmice.
Partizan je na travu Hejsela istrčao u strašnom sastavu, od kojeg je svima u tadašnjoj Jugoslaviji, pa i u Evropi zastajao dah, na golu je bio Milutin Šoškić, njegova rezerva bio je Ivan Ćurković, a igrali su Fahrudin Jusufi, Branko Rašović, Josip Pirmajer, Velibor Vasović, Ljuba Mihajlović, Radoslav Bečejac, Mustafa Hasanagić, Bane Majić, Vladica Kovačević i Milan Galić, dok je ekipu sa klupe, kao prvi trener predvodio Abdulah Gegić.
- Kada je Velibor Vasović postigao gol, sve je nekako delovalo bajkovito, nestvarno, hej srušiti Kralja sa trona, biti najbolji u Evropi, ali onda se u samo šest minuta niz strmu liticu zle sudbine, skotrljala sva naša lepršavost i trijumfovala je upornost, iskustvo i ratnički mentalitet kraljevsko belih Madriđana - sa nijansom sete priseća se Miloš Vidović svakog detalja famoznog finala i energije koja je ostala urezana u njegovim venama, za buduće nastupe i sjajnu karijeru, koja mu se smešila.
Crno-beli dres, 1969. godine zamenio je Proleterovim crvenim, u Karađorđev park stigao je na poziv trenera tima iz Zrenjanina, Mladena Kašanina, na takozvano “kaljenje”, što je bila ustaljena praksa za mlade fudbalere iz velikih klubova.
Vetar sa Begeja, nestvarnom magijom, uvukao se u žile fudbalskog šmekera sa pedigreom, a kako kaže nije bio jedini, jer mnogi su genijalci fudbalske igre iz tog vremena, nakon dolaska, zauvek “parkirali” pogon na travi stadiona u Karađorđevom parku.
- Za Proleter su tada igrali Milenko Rus, Jovan Kovrlija, pa Drašković, Odri, Egelja, atmosfera u timu je bila sjajna, tribine pune na svakoj utakmici, koja se pored Begeja igrala pred najmanje deset hiljada duša.
Huk iz gledališta, podrška i divljenje zbog lucidnih poteza, dodavanja i golova, bili su iz sezone u sezonu izazov da se dosegne još više, a Proleter je u to vreme osim licence stabilnog prvoligaša, uspeo sa se značajno primakne klubovima velike četvorke, Zvedi, Partizanu, Dinamu i Hajduku.
Magiju i čudotvorno dejstvo vetra sa Begeja, koji jednostavno uđe pod kožu, osetili su mnogi fudbalski asovi, ali ona nije izostavljala ni priznate fudbalske stručnjake, koji su utisnuli itekako prepoznatljiv pečat, radeći kao treneri, a među njima su boli Dušan Nenković, Dušan Varagić, Velibor Vasović, Milan Galić, Miloš Milutinović, Bela Palci, Kiki Omeragić, Tomislav Manojlović.

- U karijeri sam odigrao 369 utakmica, uz 77 postignutih golova u dresu Proletera i drugo mesto na listi večnih, odmah iza Radomira Aćamovića, 1967/68. godine imao status omladinskog reprezentativca Jugoslavije i bio na pravu seniorskog nacionalnog tima, a to u ono vreme pravog obilja fudbalskih bisera, nije bilo ni malo lako - nastavlja Vidović, koji je 1981. godine rešio da okači kopačke o klin, i posveti se trenerskom pozivu, a radio je osim u svim mlađim selekcijama Proletera iz Zrenjanina i kao pomoćnik Milana Đuričića, Tomislava Manojlovića, Radivoja Draškovića.
Samostalni trenerski kurs pronalazio je u klubovima Vojvođanske lige, kao šef struke radio je u Debeljači, Vojvoda Stepi, Stajićevu, zrenjaninskim klubovima Radnički i Banat i ondA kratko kao prvi trener u Proleteru, a kao već prekaljeni stručnjak oprobao se u ženskom fudbalu i bio trener damama Proletera iz Zrenjanina, Novog Bečeja i novosadske Vojvodine.
Uporedo sa ni malo lakim trenerskim zanatom, Miloš Vidović, nije okretao leđa ni funkcionerskim izazovima, bio je predsednik Skupštine Proletra, pa zatim i predsednik kluba i direktor omladinske škole koja je iznjedrila niz vrhunskih fudbalera, član Skupštine i Upravnog odbora Fudbalskog saveza Srbije.
- Fudbal je jednostavno moj život i jednog dana kasa me ne bude na ovom svetu, ostaće valjda senka, obris, da sam u kopačkama špartao po levoj strani terena, ne zato što me je neko primoravao, nego zato što sam to voleo i uživao - iskren je Miloš, koji pored supruge Smilje, uživa u toplini porodičnog doma, zajedno sa sinom Vladicom, ćerkom Ivanom, koja je sekretar u Fudbalskom klubu Smederevo, gde i živi i unucima Ivanom i Marijom.
Jedina želja, obzirom da je igrajući fudbal, ostvario goto sve, mu je da nekako oživi fidbalsko sutra na obnovljenom i sada renoviranom i uređenom stadionu u Karađorđevom parku i da opet zaživi neki Proleter, pravi, iskreni i najdraži u srcu.
- U senu bi pali onda svi napori, bolovi i udarci iz brojnih duela, sreća bi bila jedina imresija i zadovoljstvo veliko - dodaje na kraju Miloš Vidović, Džaja iz Banata, golgeter, bonvivan na travi, šmeker i džentlmen u duši.

Antfile

ĆALE NADIMAK JOŠ IZ PARTIZANA

Žureći na trening prvog tima Partizana, svratio je do Narodnog fronta, da vidi da li mi se supruga Smilja porodila, na putu je sreo Baneta Majića, koji je pošao sa njim i razdragano mu saopštio radosnu vest, dobio si sina, a onda u svlačionici pred trening, rekao svima, evo ga ćale i od tada su ga svi u fudbalskom svetu oslovljavali nadimkom “ćale”.

Antrfile

NIJE TRAKA ZA MENE

Džentlmen u duši, tih i odmeren u svemu, Miloš Vidović, uvek je svojom voljom prepuštao kapitenaku traku saigračima, mada su ponekad treneri bili i ljuti, jer se oglušio o njihovu direktovu da on sa trakom oko ruke istrči na teren.

Antrfile

SA KOMŠIJOM BATOM PROŠETAM DO STADIONA

- Uh to su baš za mene stresni momenti, uspomene same naviru, nekako mi bude teško, jer huk sa tribina ne izboja iz duše, a sada je tamo tiho, nema fudbala, nema mog Proletera - sa suzom u očima naglašava popularni Ćale, koga i sada ljubitelji fudbala prepoznaju i javljaju mu se na ulici, pijaci, u marketu.

Antrfile

FUDBALSKE VELIČINE

Gromade tadašnjeg jugoslovenskog fudbala, Velibor Vasović, Milutin Šoškić, Vladica Kovačević, Milan Galić i ostali, bili su, kako kaže Miloš Vidović, obični ljudi, uvek spremni da prihvate mlade igrače, nesebično ih uvodili u svet igre, magiju fudbala.

Bogoljub Grujić

foto: Privatna arhiva