Devedesetogodišnji Branko Simić, legenda rvanja i osvajač prve zlatne posleratne medalje na Olimpijskim igrama u Tokiju 1964.godine
BONVIVAN I RAZREDNI STAREŠINA JUGOSLOVENSKOG RVANJA
- Milan Bata Ercegan i Ljubomir Ivanović Gedža su dva imena kojima dok me ima na ovom svetu, dugujem naklon do zemlje, veliki ljudi, vizionari i pregaoci - okovan u zlatnoj olimpijskoj škrinji, poručuje Branislav Simić, iskren u želji da još jednom obiđe rodnu Gornju Rogaticu i grob majke Jovanke u Zrenjaninu
- Skroman sam zar ne, pa i nisu to neke neostvarive želje - šeretski uz osmeh, dočekao nas je u apartmanu 309, Doma za stara lica Bistrica u novosadskom Novom naselju, legenda, ljudina, sportista, devedesetogodišnji Branislav Simić, osvajač zlatne i bronzane Olimpijske, brojnih svetskih, evropskih, mediteranskih, balkanskih i jugoslovenskih medalja i trofeja, najbolji rvački sudija sveta i učesnik šest Olimpijada, od Los Anđelesa 1984. do Atine 2004. godine.
- Jutarnji trening je odrađen i spreman sam za dugu priču - nastavio je vedrim, šaljivim tonom, bonvivan našeg rvanja, aludirajući na krevet u kojem je već osam godina, nepokretan, ali bistrog uma.
Rođen u Gornjoj Rogatici kod Bačke Topole, malom neseljeničkom mestu doseljenika uglavnom iz Like, 21. marta 1935. godine, Branko je kao šestogodišnji dečak, sa majkom i sestrom prepešačio Frušku Goru, kako bi se porodica našla sa ocem u Šapcu, koji je bio u zarobljeništvu, kada je počeo Drugi svetski rat.
- Otac mi je kada su ga odvodili rekao, jedino si muško, moraš da si čvrst i jak pa ćemo se ponovo sresti i tako je i bilo - priseća se, uz napomenu da se učiteljska porodica Simić, i otac i majka su bili prosvetni radnici, seljakala po Vojvodini i nastanila u Zrenjaninu, gde se nakon odbojke, prvi put susreo sa rvanjem i sa 14 godina postao pionirski šampion Pokrajine, a sa 17 seniorski prvak tadašnje Jugoslavije.
- Još sa 14 godina sam nastupao kao senior, nije bilo puno rvača u Proleteru, pa sam morao, u finalu Prvenstva države, onako sićušan, da rvem protiv znatno starijeg protivnika, inače policajca iz Beograda, on je pomislio lako ću ja sa ovim balavcem, iznenadio sam ga i pobedio, osvojio titulu, mada me je kasnije u jednom revanšu, šestoko izbacao, “počistio strunjaču” kako mi rvači to kažemo - nastavlja Branko.
Na jednoj jedinoj strunjači u nekadašnjoj kafani Kruna u Zrenjaninu, kalio se usijani čelik od želje,htenja da se vine u orbitu, trenirao je uporno, bacao rivale raznim zahvatima i demonstrirao talenat i harizmu, budućeg velikog šampiona.
- Izborio sam normu na Igrama Mediterana i 1956. godine, tiho i bez velike pompe, odleteo u Melburn, na moje prve Olimpijske igre, tamo sam u jednoj borbi polomio rebro, nisam stigao do medalje i bukvalno su me “spakovali” u prvi avion za Beograd, a onda sam vozom, celu noć putovao do Zrenjanina.
Priča se ponovila i četiri godine kasnije, u Rimu, kada se ponovo povredio, a neki su ga neopravdano proglasili folirantom, što ga je veoma pogodilo i uticalo na razmišljanje da napusti rvanje.
- Posle toliko prolivenog znoja i napora, da me neko ko “mačku s praga nije pomerio” tako ocrni, baš me pogodilo i da nije bilo Gedže Ivanovića i Zrenjaninca Bate Ercegana, sigurno ne bih promenio odluku - dodaje Branko, uz isticanje sjajnih vizija dvojce velikana, koji su ga ubedili da nastavi i u njemu probudili duh dečaka koji je prepešačio Frušku Goru, da bi ponovo video oca.
Isti taj dečak, kakav je i danas sa punih devedeset leta, u telu kolosa iz ravnog Banata, svoje umeće, veštinu i sportski prkos, potvrdio je među Samurajima, na
Olimpijadi u Tokiju, 1964. godine, obradovao naciju i Jugoslaviji doneo prvu posleratnu zlatnu Olimpijsku medalju, na kojoj mu je lično čestitao Maršal Tito i poklonio zlatni sat “šafhauzen”.
- Iskustvo nekih sportista, da se zbog nadmorske visine, vremenskih razlika i zona, na igre dođe minimum mesec dana ranije, primenili smo u Japanu i pokazalo se kao sjajno - dodaje, uz objašnjenje da je u Tokiju, u grčko-rimskom stilu aktuelan bio eliminacioni sistem po takozvanim „kaznenim poenima“, pobeda obaranjem pobedniku je donosila nula bodova, a poraženom četiri, trijumf odlukom sudije, pobedniku jedan, a poraženom tri, nerešenim ishodom oba takmičara dobijala su po dva boda.
Na početku takmičenja bilo je dvadeset rvača, a propozicije su bile takve da je granični broj bodova za eliminaciju bio šest.
Branko Simić je u prvoj rundi savladao Gezu Hološija iz Mađarske nakon odluke sudija, potom Hulija Grafinju iz Argentine obaranjem, pa je posle dve borbe imao jedan bod, u trećij borbi bio je bolji od Pentija Punkarija iz Finske odlukom sudija, jedini je bio na koti „dva“, dok su Krail Bimbalov iz Bugarske, Jirži Komarnik iz Čehoslovačke i Hološi, rival u prvom kolu, imali po tri negativna boda.
1.9.2025.
Branko Simić je u prvoj rundi savladao Gezu Hološija iz Mađarske nakon odluke sudija, potom Hulija Grafinju iz Argentine obaranjem, pa je posle dve borbe imao jedan bod, u trećij borbi bio je bolji od Pentija Punkarija iz Finske odlukom sudija, jedini je bio na koti „dva“, dok su Krail Bimbalov iz Bugarske, Jirži Komarnik iz Čehoslovačke i Hološi, rival u prvom kolu, imali po tri negativna boda.
Tada je na strunjači ostalo još devet takmičara, a u narednom četvrtom krugu, Simić je na konto prvog mesta dobio mogućnost da tu borbu preskoči, što se pokazalo kao idealno, obzirom da je ostao na dva kaznena boda, dok je Komarnik, posle četiri runde najbliži pratilac, imao četiri.
Sledili su Bimbalov, Hološi, Lotar Mec iz Nemačke i Valentin Olenjik iz Sovjetskog Saveza sa po tri boda, sa kojim je rvao u poslednjoj borbi i po prvi put ostao bez trijumfa, ali je i remi, zbog kojeg je dobio dva boda, bio dovoljan za zlato, jer su Komarnik i Holosi takođe remizirali, a Mec je tek odlukom sudija savladao Bimbalova, pa je posle pete runde takmičenja, poredak na tabeli bio, Bimbalov šesti sa osam bodova, Olenjik i Holosi su delili četvrto mesto sa po sedam, dok su Meci i Kormanik imali po šest bodova, Branko Simić je bio poslednji po broju bodova, ali i prvi po rangu.
Sledili su Bimbalov, Hološi, Lotar Mec iz Nemačke i Valentin Olenjik iz Sovjetskog Saveza sa po tri boda, sa kojim je rvao u poslednjoj borbi i po prvi put ostao bez trijumfa, ali je i remi, zbog kojeg je dobio dva boda, bio dovoljan za zlato, jer su Komarnik i Holosi takođe remizirali, a Mec je tek odlukom sudija savladao Bimbalova, pa je posle pete runde takmičenja, poredak na tabeli bio, Bimbalov šesti sa osam bodova, Olenjik i Holosi su delili četvrto mesto sa po sedam, dok su Meci i Kormanik imali po šest bodova, Branko Simić je bio poslednji po broju bodova, ali i prvi po rangu.
Omiljena pesma “Joko, Joko, moje crno oko” koja ga je podsećala na majku Jovanku i inspirisala da kasnije svojoj jedinoj ćerki, podari isto ime, bila je lajt motiv nnjegovog najvećeg dometa u sportu i životu, odzvanjala je i 1968. godine u Meksiko Sitiju, kada je stigao do bronze, ali i počasti da nosi zastavu Jugoslavije ispred svih sportista, učesnika.
- Sad se naježim kad se setim tog veličanstvenog čina, osećaj je isti kao kada je medalja na grudima i kada bih morao da se odlučim muka bi bila - iskren je Branko, uz prisećanje da je praksa ranijeg odlaska u Meksiko dala rezultat, a rvači iz Jugoslavije sparingovali su i pripremali se u kampu Bugarskog nacionalnog tima.
- Tridesetak dana živeli smo kao askete, samo trening i odmor, nije bilo radija, televizije, da bismo pogledali neku fudbalsku utakmicu, morali smo da pešačima najmanje tri i više kilometara, do televizijskog repetitora.
Kroz dugu i uspešnu karijeru sportiste rvača, pratila ga je prijatna senka intelektualca i predvodnika ličnosti koje su između sporta i škole, uspevale da ukomponuju i jedno i drugo, dugo godina bio je nastavnik istorije u školi i otuda novinski naslov da je razredni starešina jugoslovenskog rvanja.
Sinergija sa dečijim osmesima brojnih generacija koje je izveo na pravi put, bila je nepresušni izvor energije za brojna putovanja i avanture rvačkog sudije i instruktora, inovatora brojnih detalja i sekvenci, koje su znatno unapredile savremeno rvanje.
Kao nagrada za šest odsuđenih Olimpijskih turnira, od Los Anđelesa do Atine 2004. godine, usledilo je ogromno priznanje, zlatna pištaljka najboljem arbitru na svetu, koja mu je dodeljena u Klermon Feranu u Francuskoj, 1987. godine, kao i status zaslužnog člana Svetske sudijske komisije.
- Svoje iskustvo, uspeo sam da prenesem, “pelcer” se primio, Voja Tabački i nažalost prerano preminuli Darko Nišavić, obojca moji Zrenjaninci, nastavili su stazom zlatne pištaljke i vrhunski delili pravdu na rvačkim strunjačama širom sveta.
Branko Simić danas, uz svakodnevne posete ćerke Jovanke, živi u svom krevetu, ponekad samo u invalidskim kolicima nekoliko sati provede pod otvorenim nebom, pobedi prijatelje iz Doma u kartama i vrati se u škrinju sećanja, u kojoj živi sa uspomenama, događajima, kojih se hiruški precizno, seća, kao da su juče bili.
- Ne žalim se ja, pita me moja Jovanka, tata šta želiš, ja joj kao iz topa kažem, pomfrita slanog u štanicli sam željan i ona u bude u čudu, ali mi ispuni želju - dodaje veliki šampion, setno konstatujući da bi bio presrećan da još jednom doživi lepotu Gornje Rogatice, gde se rodio i obiđe grob majke Jovanke u Zrenjaninu.
- Komplikovano je znam, sve to samnom ovakvim organizovati i izvesti, ali čovek dok god oseća život u sebi, ima prava da se nada, a ja se svakog jutra budim sa osmehom, ono sa treningom je naravno bila šala, uz televizor pratim sve bitne događaje i sport naravno - dodaje Branislav Simić, u kojem bitiše duh hrabrog dečaka rođenog u Gornjoj Rogatici.
JAO KOMŠIJA ZVONKO VUJIN
- Živeo je u komšiluku, moj otac mu je bio učitelj, zvrk, ali veliki šampion, imao je prkos u sebi koji je tražio i uspeo da pronađe, a životna je ona priča da Zvonkov protivnik od krošea u ringu, padne još jednom kada večera kod kuće.
TUŠ U PUPINOVOJ
Nakon Krune i Sokolane, rvači Proletera u centru Zrenjanina, dobili su salu za trening, u kojoj je bilo čak pet strunjača, centralno grejanje i tuševi sa toplom vodom, priča čovek kojeg je sportski Zrenjanin zauvek svio pod kupolu uspešnih šampiona.
POTRAGA ZA PISCEM STIHOVA
Bezuspešno decenijama unazad pokušava da otkrije ko je autor prelepih stihova o životu, nadi i stremljenjima, koje u pola noći govori napamet i kaže da ukoliko uspe da otkrije nepohnatog, možda će to biti kraj, ali za sada potraga traje.
SPOJ ASKETSKOG I POETSKOG
Brkovi su zaštitni znak moćnog askete i sportiste, bez njih ne bi mogao ni tren, baš kao što je duša plućno krilo energije i emocije, koje ga nikada nisu izneverile.
- Bez duše i brkova, to nisam ja, Branislav Simić.
PO STENAMA NA RABU
Deo treninga u okviru priprema za velika takmičenja, podrazumevao je i veranje po kamenitim stenama, na ostrvu Rabu, pa u Dalmaciji, Crnoj Gori i Hercegovini, treneri su smatrali, da je to prava stvar, jača borbeni duh i istovremeno telo.
RVAO U NEKOLIKO KATEGORIJA
Obzirom da rvanje, do prvih ozbiljnijih svetskih medalja nije bilo toliko popularno, uvek je na strunjači falilo rvača, pa su talenti poput njega, da bi ispunili zamisao trenera, rvali za klub u nekoliko različitih kategorija, a neretko i sa duplo starijim rivalima od sebe.
SKUPI SAVETI
U bogatoj karijeri, Branislav Simić, nije se libio ni uloge edukatora, trenera i pedagoga, a kako kažu oni koje je trenirao, skupi su to, mnogo značajni saveti i preneta iskustva, bili.
1.9.2025.foto: Privatna arhiva