Osim porodične kuće u rodnom Krčedinu na Dunavu, Marakana je bila i biće moja kuća, dok me ima - kaže sjajni Zvezdin golman, koji je 1985. godine zvanično proglašen za najboljeg fudbalera tadašnje Jugoslavije

 

       Famozne sezone 1985/1986. bio je suvereni vladar šesnaesterca Crvene zvezde, a njegova rezerva, Aleksandar Dika Stojanović, prvi golman reprezentacije Jugoslavije i ta frapatna činjenica dovoljno ukazuje koliko se kvalitetan fudbal igrao u to vreme, a bitisati u rosteru nacionalnog sportskog brenda, bila je privilegija i odlika samo najvećih.

   Skroman i odmeren, mirnoćom dunavskih talasa koji lagodno zapljuskuju obalu, sa sremačke strane, dodirnuo je Olimp i u Crvenoj zvezdi zauvek ostavio neizbrisiv trag…

   Sa pijetetom pamte ga generacije, a fine priče o njegovim hrabrim intervencijama, poput one kada Ljuka letom u šesnaestercu zapara vazduh, nema ni komarca u okolni, prenose se sa kolena na koleno.

   - Zvezda je moja druga kuća, veliki deo duše, koja sada uživa u oblandama ove krčedinske mirnoće i da se ponovo rodim, sve bih isto, samo kada bih povrede mogao da zaobiđem - započinje priču u tišini letnjikovca na imanju porodičnig doma, Živan Ljukovčan, proslavljeni fudbalski golman i reprezentativac Jugoslavije, koji je u karijeri zaslužio čast da stane na gol tima sveta, na utakmici u Kanadi, 1986. godine, zajedno sa Milkom Đurovskim.

    - Moja karijera je bila teška, Scile i Haribde tutnjale su ratničkim zanosom, ali prevladalo je ono iskonski čisto i lepo, a kao najveća nagrada mi je to što dok sam igrao fudbal, stekao sam brojne prijatelje za ceo život i upoznao mudre, značajne ljude - nastavlja popularni Ljuka, ne skrivajući da mu je srce puno jer je ispunio davnašnji san, da u rodnom Krčedinu, izgradi porodičnu kuću i u njoj uživa sa svojom najvećom ljubavi još iz mladalačkih novosadskih dana, suprugom Dušankom.

    

    U društvu ćerki Mirele i Renate, koja je svojevremeno bila član FED teniske reprezentacije Srbije, zetova i petoro unuka, Mie, Lane, Petre, Simona i šesnaestogodišnjeg Marka, koji se jedini bavi sportom, igra fudbal u kadetskoj ekipi FK Novi Sad, Živan je presrećan i sa osećajem silno  zadovoljnog i ostvarenog,  porodičnog čoveka, obeležio Vaskršnje, praznične dane.

   - Porodica, uz miran, povučen život,  je za mene oduvek bila na pijedestalu , nisam od onih koji bi omamljen trenutnom slavom, besomučno londrao prestoničkim klubovima i restoranima, uz tapšanje po ramenu i to se pokazalo kao uspešna formula moje trenutne satisfakcije, a ona je maksimalno uživanje u blagodetima penzionerskih dana - ističe, uz napomenu da su mu Beograd na četrdesetak minuta, i Novi Sad na pola sata vožnje, dva praktično jedina odredišta, sa početne, ali i povratne tačke, a to je Krčedin.

   Meštani pitomog sela na obali Dunava, u kojem se kako kaže, godišnje izgradi samo trideset do pedeset luksuznih bazena, u poslednjih par godina, niklo je preko 2.500 vila, luksuznih kuća i vikendica, a kuća na prodaju ne može se naći ispod 200 hiljada evra, svoju sportsku ikonu, vole, cene i poštuju, jer je u lokalnom Fruškogorcu iz Krčedina, počeo, a onda se nakon blistave karijere, tu i vratio.

    Mesto na kojem Dunav umilno umiva zoru i najlepše ljubi nebo, jednostavno je oaza mirnoće, radosti i opuštenosti, koja itekako nedostaje ljudima koji obitavaju u vrevi velikih gradova i grozničavoj pomami da se juri karijera, dobar posao ili egzistencija, koja će biti makar i malo iznad proseka.

   - Prepustiš se tajni dunavskih virova, moraš da si hrabar i vešt i onda možeš da brodiš - kaže Živan, uz potvrdu da nema uspeha bez vere u sebe i ono što nosiš u galeriji sopstvenih senki.

   - Šansa zaiskri, poput bljeska zore, iznenada se ukaže i ako nisi fokusiran, brzo iščezne - dodaje Živan, uz priču da je mlađa ćerka Renata, dugo kalila urođeni talenat za tenis, poput nebrušenog dragulja harala juniorskim evropskim i turnirima širom sveta i onda se njena zvezda, najednom, raspršila u vrtlacima velikih izazova i rizika koje sport nosi, bila je u dilemi, ali donela je odluku.

   - Zauvek je ostavila reket, sada je srećna i ostvarena u biznisu kojim se bavi, a kud ćeš većeg ponosa i nagrade za oca, kada ti se dete ostvareno i zadovoljno smeška i dođe ti u goste, širom otvorenog srce i duše kao što je ova naša vojvođanska ravnica.

   Pokretač Zvezdinog diskretnog šarma ekstravagancije i apsolutne dominacije, karijeru je počeo slučajno, na seoskoj slavi u Krčedinu, kada je gostovala tada drugoligaška ekipa Novog Sada, on bio rezevni napadač u timu, a golman se povredio, pa je jedan lokalni trgovac, zbog toga što je imao najduže ruke, odredio da baš on stane na gol.

   Taj trgovac, od svog posla nije zaradio milione, ali je njegova “od oka” laička procena i rečenica “ Ajde mali, danas nam ti čuvaš mrežu”, u orbitu je gurnula 190 centimetara visokog golmana, koji je nekoliko godina kasnije postao vladar Zvezdinog šesnaesterca u dva navrata, od 1977. kada je na polularnoj novosadskoj Detelinari, pronašao detelinu sa četiri lista, do 1981. i onda nakon kaljenja u zaječarskom Timoku, Pelisteru i podgoričkoj Budućnosti, ponovo na Marakani od 1984. do 1986. godine.

   - Na Detelinari, koja je bila zamajac moje sportske transferzale sreće, proveo sam sedam lepih godina, najpre u juniorskom, a onda i tri sezone u seniorskom pogonu, dogurao do tada popularne Olimpijske selekcije, sastavljene od mahom drugoligaških igrača, a megdane smo delili sa reprezentacijama Nemačke, Italije, Grčke i osvojil Balkansko prvenstvo u Solunu, pred oko 4o hiljada navijača, kada smo u finalnoj utakmici savladali domaćina Grčku 1:0 - priseća se divnih momenata Ljuka, koji je za Zvezdu branio u dvanaest večitih derbija, a prvi put je na travu Marakane istrčao kao čuvar mreže Olimpijske selekcije, koja je igrala prijateljsku, kontrolnu  utakmicu sa A timom.

   Živan je na tom susretu čuda činio, parao vazduh ekstravagantnim paradama u prvih 45 minuta, posle kojih je rezultat bio 0:0, a onda je zamenjen i A reprezentacija je na kraju trijumfovala rezultatom 2:0, u senci priča o fenomenalnom klincu iz Novog Sada, kojeg je prečagama fudbalske sudbine, vodio čudotvorni Hugo Ruševljanin, koji je u FK Novi Sad, bio pukovnik i pokojnik, od predsednika, trenera, ekonoma do čiveka koji je talentovane igrače trasirao u orbitu fudbalskih izazova.

   Nakon povratka iz Nemačke, kao pomoćni trener na čuvenoj Detelinari principe svoje filozofije najvažnije sporedne stvari na svetu, počeo je da lansira Milan Živadinović, koji je u nekoliko delića sekundi između dve monstruozne Ljukine intervencije, samo prozborio, “ovo je remek delo Zvezdinog kova” i ispostavilo se, da je kao i u bezbroj drugih situacija, bio potpuno u pravu…

   Crveno-bela bajka, priča je za sebe, ispričana litrama prolivenog znoja na treninzima, oivičena crnilom dva preloma ruke i teškim povredama, koje su značajno kočile, usporavale, ali ne i zaustavile zanos, sve nevolje, nadjačala je sremačka volja, upornost i inat suvonjavog Delije, koji je zauvek u srcu beogradskih Delija sa severa Marakane.

    - Kada ti kliče puna Marakana, počast je do neba i zasluži se ili ne, još kada si golman, bez prava da pogrešiš, stvar je daleko teža - dodaje.

   Slast inostranog angažmana, uz neizbežni čaj, baklave, tufahije i ostale specijalitete turske kuhinje, uživao je u Stambolu gradu, u dresu Fenerbahčea, do 1988. godine, kada se zanesen romantičnom košavom sa Dunava, na Karaburmi, po ko zna koji put dokazao u plavo-belom dresu OFK Beograda i onda početkom poslednje dekade 20-og veka, odlučio da zauvek zaklopi sadržajni spomenar blistavih niski bogate karijere.

    Sa čuvenim Dikom u tandemu, nije bilo lako, ali vredelo je…

    Dika je za njega, kako kaže, najmanje bio rival, pre svega brat i drugar, saborac na istim mukama kroz trening torture i zamke brojnih teških i onih drugih “ništa manje teških” Zvezdinih bitaka.

   Mada ne iz Beograda, šmekerski odvažno, a kako kaže za to je “kriv” zov Dunava, koji je najlepši na svetu u rodnom Krčedinu i podrška Vojvođana među saigračima, Borovnice, Mileta Jovina, Jurišića, Šestića, popularni Ljuka, bio je predvodnik crveno-bele mode osamdesetih, zaneseni poeta, brojnih Zvezdinih stihova radosti i uspeha.

   Dres reprezentacije Jugoslavije oblačio je četiri puta, u sezoni 1985/86. kada je čuvajući Zvezdin gol, spektakularno, nadahnuto i predatorski sigurno, u konkurenciji  tada već proslavljenih Envera Marića, Slobodana Janjuša, Ranka Stojića, Zorana Simovića, Ratka Svilara, zaslužio privilegiju čuvara mreže nacionalnog tima i retko priznanje za jednog golmana, da bude proglašen za zvanično najboljeg jugoslovenakog fudbalera, 1985.godine.

   Ukupno branio je na 316 utakmica, za Zvezdu 108, 42 u prvom i 56 u drugom mandatu, za “sto” utakmica u crveno-belom dresu dobio je zlatnik sa Titovim likom, za dvesto odigranih, nagrađen je zlatnim satom, ali kako kaže puno srce i privilegija da može da bira i izabere mir u Krčedinu, najveća su satisfakcija i nagrada.

   Sa Crvenom zvezdom, Ljukovčan je osvojio tri šampionske krune i pehar povednika Kupa tadašnje Jugoslavije.

   Pop-art umetnik virtuoznih odbrana, sa izraženim Vorholovakim stilom, skromnog, jednostavnog, a opet stamenog i postojanog heroja, nastavio je svoj pedagoški opus u Crvenoj zvezdi i kao trener mladih golmana, trasirao im putanju  čovečnosti, čojastva i junaštva.

   - Moja deviza oduvek je bila, nije sve u velikom novcu, on uvek dođe kada se pošteno postaviš i brineš o svakom detalju karijere - istoče Živan i dodaje:

   - Mnogi su u Zvezdi, igrajući, mnogo više para od mene zaradili, ali kuću nisu sagradili - ponosan na porodični dom u rodnom Krčedinu, u kojem uživa sa suprugom Dušankom i vikendom sa ćerkama, zetovima i unucima, kaže, uz napomenu da ima veliku želju, mada to do sada nije radio, da zabaci udicu i počne da peca na Dunavu.

   - Pradeda i deda bili su skeledžije, ja nešto baš nisam za veliku vodu, ali senku Dunava nosim u sebi, Ljukovčani su od 1700-te godine starosedeoci Krčedina, ortodoksni Sremci, a tada se spominje neka Sofija Ljukovčan, a i moja baka se zvala Sofija - dodaje.

 

    Već pola decenije penzioner, rado se priseća trenerakog rada sa golmanima u OFK Beogradu, Zemunu, Hajduku sa Liona i Crvenoj zvezdi, odakle se i preselio u bezbrižan penzionerski period u Krčedinu.

   Rajković, Manojlović, Marko Dnitrović, mirisni su izdanci Ljukovčanove trenerske, golmanske filozofije, da radom, skromnošću, odanošću prema učitelju, treneru, možeš do zvezda.

   - Marko mi je kao sin, nema više svoje roditelje, pokojni su, ali zato su mu vrata mog doma, uvek širom otvorena, momak, golman i čovek za primer,  drago mi je što je dokazao da moja vera u njega nije bila uzaludna dodaje na kraju Živan.

   - Zahvalan do neba, odužio mi se sjajnim odbaranama, za to što sam verovao u njegovu istrajnost, kada ni sam u sebe nije, više puta mi je ponovio, da nije bilo Vas, završio bih kao neki vodoinstalater u Subotici.

    Spokojan i pre svega zadovoljan onim što je u životu ostvario, junak ove priče, redovan je i sada na svim bitnim utakmicama njegove Crvene zvezde, sa Marakane se u Krčedin vraća raširenih ruku ka sudbinakom kolaču istine, fudbala, patnji i radosti kroz koje je prošao, naravno puno puta pitajući se, da li bi baš sve isto bilo, da se nije dogodila ona slavska, prijateljska utakmica u Krčedinu, da nije bilo neuke, ali mudre vizije trgovca, koji je prstom, uperio baš u njega i rekao, to što je već rekao…

    

 

PIŽON BIO SA SUPRUGOM

 

   Zvezdina “zvezda” Vladimir Perrović Pižon, uz Cvijetina Blagojevića, sa kojim se svakodnevno čuje, bio je i ostao u adresaru porodičnih prijatelja sa Živanom Ljukovčanom, ćerke su km zajedno trenirale tenis, a nedavno Pižon je sa suprugom uživao u lepoti letnjikovca u dvorištu kuće u Krčedinu.

 

 

ŠEKULARAC NA KRŠTENJU UNUKA

 

    Koliko poštovanja zaslužuje, za 21 godinu golmanskom staža i svega lepog što je priuštio ljubiteljima fudbala, potvrđuje i poseta slavnog Dragoslava Šekularca, koji je uveličao porodični skup familije Ljukivčan i prisustvovao krštenju Živanovog unuka.

 

 

UZGAJA POVRĆE U BAŠTI

 

    Jedan od hobija u bezbrižnim penzionerskim danima Živana Ljukovčana je uzgajanje povrća u bašti porodične kuće, uz po koji savet starijoj ćerki, koja je sa suprugom, pre tri godine, zasadila šestotina stabala oraha i plodove ogromnih napora, očekuje u letima koja dolaze.

 

 

PROTEZE NA OBA KUKA SUVENIR NA GOLMANSKE DANE

 

    - To je neminovnost, koju nosim sa sobom, na ovim mojim klimavim, ali još uvek ponosno mojim nogama - kaže Ljukovčan, pominjući proteze na oba kuka, koje su mi svojevremeno ugrađene.

 

 

DVOMEČ SA BAZELOM U KUPU ŠAMPIONA PAMTIĆU ZAUVEK

 

    - Dramatična utakmica, prvu smo izgubili 1:0, na Marakani je bilo 2:0 za nas i prošli smo dalje, na terenu i tribinama, opšte ludilo, slavlje…

 

KAO LUD NA TURNIRU PSŽ-A U PARIZU

 

   -  Na tom turniru, osim Zvezde i domaćina PSŽ-a, igrali su još reprezentacija Brazila i Benfika, ma skup najvećih svetskih zvezda i u utakmici protiv PSŽ-a koju smo dobili 2:0, branio sam kao omađijan, hrabar i lud i dao doprinos velikom trijumfu.

 

IGRAČ KOJI SE NE PLAŠI TRENERA NEMA PERSPEKTIVU

 

     Kako kaže, voleo bi da ga konkretni primeri ubede u suprotno, ali po njegovom mišljenju, ukoliko se igrač ne plaši i nema poštovanje prema treneru, nema rwalnu perspektivu da postane vrhunski sportista.

 

POLA KARIJERE BEZ RUKAVICA

 

   - Teško je bilo iz inostranstva nabaviti prave, kod nas ih nije bilo, tako da se može reći da sam pola karijere branio praktično bez rukavica, a zeleni dres, za koji su me mnogi pitali, jer je bio moj zaštitni znak, ustvari je bio jedini koji sam imao - dodaje, uz napomenu da nikada određenim, karakterističnim ritualima, koje mnogi golmani ljubomorno primenjuju, nije prisavao poseban značaj.

 

POLOMIO PRST NA PRIJATELJSKOJ UTAKMICI PROTIV RADNIČKOG SA NOVOG BEOGRADA

 

     - Bilo je to na početku u Zvezdi, prijateljska utakmica sa Novobeograđanima, vodimo 9:0 i meni protivnički igrač kramponom stane i slomi mi prst - pokazuje Ljuka da mu i sada prst stoji ukrivo, ali ga je ta povreda još više osokolila, da se dokaže u Zvezdi.

 

 

foto: Privatna arhiva

 . . .